Probaš Google Glass i svi pitaju kako je. Evo kako je (upozorenje na eksplicitan rečnik u nastavku).
Pre svega, valja imati na umu da sam se Google Glassom igrao kratko, čini mi se nekoliko minuta. Izgledalo je duže. Ukratko, sprava kakve nema, genijalna i glupa u isto vreme.
„Holy shit“ (pardon my French) momenat koji će verovtno većna doživeti kada ovakve stvari krenu je trenutak kada se uključi ekran. Iako se slika projektuje u providnu kockicu koja stoji ispred oka, efekat je takav da je korisnik vidi u perifernom vidnom polju. Nešto slično retrovizoru u kolima, krajičkom oka uvek znate da je tu, ali vidite stvari u njemu tek kada stvarno pogledate u tom pravcu.
Slika je dakle poluprovidni pravougaonik, čini mi se relativno mali. Trenutak pojavljivanja nečeg takvog u vidnom polju sam po sebi je neobičan i suštinski nov, navikli smo da slika uvek bude na nečemu, ekranu, platnu, zidu. Još zanimljivije postaje kada se pomerite.
U prvom momentu kada promenite poziciju, bilo da se radi po pomeranju glave ili celog tela, događa se stvar koju ste verovatno videli samo na filmu: ekran se kreće sa vama i uvek je na istom mestu u odnosu na vas. Drugim rečima, terminator point of view. To je ujedno konačni trenutak spoznaje šta će ovakve sprave moći u budućnosti, ako prvo ukazivanje slike u vidnom polju budi najprimitivnije emocije, njeno pomeranje zajedno sa vama tera mozak da razmisli najbolje što može.
Google Glass u ovom momentu ne može puno, naročito ako internet veza na telefonu sa kojim je uparen nije najsrećnija. Da, Glass funkcioniše uparen sa Android telefonom, što je otprilike sudbina većine wearable sprava u ovom talasu. Pre svega, nije lako probuditi ga.
Da li primerak koji sam probao nije bio u redu ili o čemu se radi ne znam, uglavnom, potrebno je nekoliko puta tapnuti na površinu koja se nalazi sa desne strane, nakon čega se može reći „ok glass“. Glasovne komande su priča za sebe, sprava koja projektuje sliku koja se kreće sa vama i sa kojom možete razgovarati (dobro, ne baš, ali shvatate poentu) konceptualno je svojevrsni overkill za homo sapienski mozak.
Praktično, kretanje kroz interfejs pokretima po pomenutoj površini donekle je trapavo, uređaj ne reaguje uvek i najpreciznije. Ponekad mu se mora reći dva puta, a ako nešto ne shvati valja krenuti iz početka. Home, „ok glass“, pa dalje. Nije loše što se korisniku prikazuju dostupne komande, nisam propustio da kažem „take a picture“ na šta je sarađivao, „what’s the weather like today“ nije shvatio.
Prikaz te slike koja vas ne napušta mogao bi biti bolji, trebalo bi da je u pitanju 640×360 rezolucija. Možda nije problem samo u rezoluciji, sve ovo je previše novo da bi se moglo reći bilo šta pametno na tu temu osim subjektivnog utiska.
Sve ovo zajedno čini da cena i dostupnost Google Glassa (1500 USD za „odabrane“ srećnike) savršeno imaju smisla. Radi se o ozbiljno nedovršenoj spravi koja je super kul ako ste tehno entuzijasta ili ovisnik kao što sam ja, i verovatno vi. Bilo kakav konzumentski kontekst je daleka budućnost, koliko god 2014. bila blizu (najavljeno je da će Glass biti dostupan za kupiti sledeće godine).
Iako je iskustvo koje sam imao gotovo ostvarnje vlažnog geekovskog sna, nemoguće je ne misliti na to šta će sve sprava kao što je Glass moći kada servisi koji primaju i obrađuju informacije sa njega postanu dovoljno sofisticirani. Veliko je pitanje da smo u društvenom smislu spremni za sve ono što se njime može uraditi na dobrovoljnoj bazi, da ne govorim o NSA style zloupotrebama. Sve to u civilizaciji koja još uvek ne zna u potpunosti šta će sa internetom. Možda je Orvel pogrešio samo u tome što je telescreenove zamislio kao statične sprave. Možda preterujem…
Sve u svemu, Google Glass u ovom momentu je sprava koja nas čini robotima više nego bilo koja druga. Ultimativna preskupa igračka. Divna i jeziva u isto vreme, bar dok se ne naviknemo.
Inače, Google Glass probao sam na Pioneers Festivalu, kako je bilo pisao sam za start·it.